„Vri­je­me te­če i na­me­će za­bo­rav. Svi­jet se mi­je­nja. Čo­vjek je krat­kog pam­će­nja. Že­lja za no­vim i dru­ga­či­jim ru­ši i uni­šta­va ono što je po­sto­ja­lo, ono što je u vre­me­nu tra­ja­lo. Ta­ko i gra­đe­vi­ne, taj ma­te­ri­ja­li­zo­va­ni is­kaz čo­vje­ko­ve že­lje za sop­stve­nim fi­zič­kim i di­hov­nim uto­či­štem. Gra­đe­vi­ne na­sta­ju, ži­ve, sta­re i ru­še se. Ne­ke bu­du za­bo­ra­vlje­ne, a ne­ke osta­nu u sje­ća­nju. Tra­ju u oku ili du­ši onih ko­ji su u nji­ma ži­vje­li ili onih ko­ji su ih vi­dje­li sa­mo jed­nom u ži­vo­tu“, za­pi­sao je Raj­ko Pa­li­brk u ka­ta­lo­gu ko­ji pra­ti sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu Vla­da­na Vuč­ko­vi­ća u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća na Kru­šev­cu.
Na ovoj pr­voj sa­mo­stal­noj iz­lo­žbi „Sa­ču­va­ti od za­bo­ra­va” Plje­vljak Vla­dan Vuč­ko­vić pred­sta­vlja se mi­ni­ja­tur­nim sli­ka­ma – objek­ti­ma - ma­ke­ta­ma, ra­đe­nim asam­blaž teh­ni­kom ko­je pri­ka­zu­ju sta­re plje­valj­ske ku­će. One ko­je za­bo­ra­vlje­ne sa­mu­ju i ko­je je zub vre­me­na bes­po­vrat­no na­čeo, u ko­ji­ma vi­še ri­jet­ko ko bo­ra­vi, a ka­mo­li se smi­je. Ipak, i ta­ko okr­nje­ne, ka­kvi­ma nam ih je pri­ka­za­ao Vuč­ko­vić, one su do­kaz jed­nog vre­me­na, ali i ar­hi­tek­ton­ske vje­šti­ne lju­di tog kra­ja. I upra­vo pre­po­zna­ju­ći zna­čaj do­ku­men­to­va­nja tog ar­hi­tek­ton­skog na­sli­je­đa princ Ni­ko­la Pe­tro­vić Nje­goš od­lu­čio je da ugo­sti ovu iz­lo­žbu u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća. A, sve je kre­nu­lo od jed­nog no­vin­skog tek­sta.
- Kao ar­hi­tek­ta sam se od­mah za­in­te­re­so­vao i odu­še­vio nej­go­vim ra­dom, od­mah sam po­že­lio da po­di­je­lim svoj en­tu­zi­ja­zam i zbog to­ga sam pred­lo­žio da Fon­da­ci­ja „Pe­tro­vić Nje­goš“ kon­tak­ti­ra Vla­da­na i or­ga­ni­zu­je iz­lo­žbu. Re­kon­struk­ci­je raz­li­či­tih tra­di­ci­o­nal­nih sti­lo­va u Plje­vlji­ma, ar­hi­tek­tu­ra naj­če­šće bez ar­hi­tek­te, ni­su sa­mo ma­ke­te, već su bez ika­kve sum­nje umjet­nič­ka dje­la za se­be. Vla­dan ho­će da nas pod­sje­ti ono­ga što su bi­le vri­jed­no­sti i duh jed­nog gra­da, i kroz te fi­ne fa­sa­de od auten­tič­nih ma­te­ri­ja­la go­vo­ri nam gdje su ži­vje­li nji­ho­vi gra­đa­ni. Mno­go je vre­me­na po­treb­no za ta dje­la, ali i pu­no lju­ba­vi. Tu lju­bav će­mo osje­ti­ti ve­če­ras i za to mo­ra­mo za­hva­li­ti i če­sti­ta­ti Vla­da­nu – re­kao je princ Ni­ko­la Pe­tro­vić.
Obra­ća­ju­ći se pri­sut­ni­ma Vuč­ko­vić je is­ta­kao da se osje­ća ve­o­ma sen­ti­men­tal­no, po­go­to­vo što ovu po­stav­ku do­sad ni­je mo­gao pri­ka­za­ti u rod­nim Plje­vlji­ma.
Ka­ko je za „Dan“ re­kao, tru­dio se da po­ka­že sta­re plje­valj­ske ku­će, i to one iz grad­skog je­zgra, i to što je mo­gu­će auten­tič­ni­je. Ide­ju da baš na ovaj na­čin sa­ču­va isto­ri­ju Plje­va­lja ko­ja po­la­ko ne­sta­je, Vuč­ko­vić ob­ja­šnja­va:
- Ro­đe­ni sam Plje­vljak, moj otac je ro­đen u sta­rom di­je­lu gra­da, u Ba­ji­ća so­ka­ku, i za­to mi je cilj da sa­ču­vam što vi­še od tih sta­rih Plje­va­lja – ka­že Vuč­ko­vić.
Iz­lo­žba, či­ji or­ga­ni­za­tor je Fon­da­ci­ja „Pe­tro­vić Nje­goš“, mo­že se po­gle­da­ti na­red­nih da­na.Ž.J.